BLOG
Unutrašnji kritičar se ne rađa sa nama — on nastaje. Nastaje onog trenutka kada dete, negde u ranom detinjstvu, shvati koja ponašanja i koja osećanja nisu prihvatljiva za njegove roditelje — šta sme, a šta ne sme da radi i govori, a da pritom ne bude kažnjeno, odbačeno ili osramoćeno. To saznanje se, uz ponavljanje, internalizuje i pretvara u unutrašnji glas čija je jedina funkcija da nas na vreme upozori: „Pazi, ovo ne smeš, ovo će te koštati."
Ako su roditelji (ili stariji brat ili sestra) dete vređali, omalovažavali ili posramljivali kada bi pogrešilo ili pokazalo „pogrešnu" emociju, dete će taj isti ton „pounutriti" — usvojiti ga kao svoj sopstveni glas. Zato unutrašnji kritičar tako često zvuči kao neko ko nas grdi, ponižava, izvrgava ruglu — jer u suštini i jeste tuđi glas, samo što ga danas čujemo kao svoj.
Ono što je važno razumeti jeste da je taj glas nekada imao stvarnu, zaštitnu funkciju. U detinjstvu, kada smo bili zavisni od roditelja za preživljavanje, bilo je životno važno da naučimo koja ponašanja donose kažnjavanje ili gubitak ljubavi, a koja su bezbedna. Unutrašnji kritičar je bio naš rani sistem upozorenja — deo Adaptiranog deteta koji se, baš kao i svi njegovi ostali mehanizmi, razvio kao zdrava reakcija na povređujuće okruženje.
Problem je što taj sistem nikada nije dobio ažuriranje. On i dalje funkcioniše po pravilima koja su važila kada smo imali pet ili osam godina, u odraslom telu koje više ne zavisi od tuđeg odobravanja da bi preživelo. Gabor Mate taj deo naziva „Stupid Friend" — glupi prijatelj. Prijatelj, jer je njegova namera zaista da nas zaštiti. Glup, jer ne shvata da je ono što nam govori odavno zastarelo — da nas više ne štiti, već upravo suprotno: koči, koleba i povređuje.
Kada nas unutrašnji kritičar „bičuje" posle svake greške, on to radi iz istog mesta iz kog je nekada branio dete od kazne. Samo što danas, umesto da nas štiti, sam postaje izvor bola.
Zbog toga je važno da unutrašnjeg kritičara naučimo da prepoznamo — i da ga ne pomešamo sa nečim što nam je, s druge strane, zaista potrebno: zdravom samokritikom.
Zdrava samokritika je kada primetim da nešto ne radim onako dobro kako bih mogla (jer sam, recimo, lenja), ili kada se, recimo, u nekoj situaciji ili sa nekim ljudima ponašam neprimereno, pa to uvidim i obratim se samoj sebi iz mesta ljubavi i razumevanja, ali ne odustajem od onoga što treba da promenim kod sebe i nađem način da motivišem sebe na pozitivan način.
Da objasnim na primeru... Ako me u poslovnom razgovoru ponesu emocije, pa se, recimo, rasplačem nasred sastanka, unutrašnji kritičar bi mi posle takve situacije rekao: „Glupačo jedna, eto opet si se rasplakala pred autoritetom. Zar nisi mogla bar da se malo iskontrolišeš!? Bar malo? Koji si ti kreten... kao ideš na neke terapije, a ovamo kad se nađeš u situaciji da treba da zauzmeš stav, ti cmizdriš ko neka beba. E to ti je zato što ne radiš dovoljno na sebi. Koliko puta ti je terapeutkinja rekla da je bitno da radiš na sebi između terapija, a ti — ništa. Na jedno uvo uđe, na drugo izađe. Sram te bilo, glupačo glupa."
Za razliku od kritičara, samokritika bi zvučala ovako: „Hm, ovo baš nije dobro prošlo. Htela sam da nastupim razumno i zrelo, ali nisam uspela da ovladam svojim emocijama. Očigledno da me ova tema još uvek uzdrmava iz temelja i da moram više da radim na kontejniranju starih emocija. Baš ću videti sa terapeutkinjom da mi predloži još neku tehniku koja može da mi pomogne da ovladam sobom. Jbg, sad ću stvarno da se pokrenem na ovu temu, ne želim da mi se ponovi emotivni ispad pred kolegama."
U ovom drugom primeru preuzimamo odgovornost za same sebe, ne vređamo i ne ponižavamo sebe, već na zdrav način podstičemo i pokrećemo sebe na akciju koju je potrebno da napravimo kako bi nama i ljudima oko nas bilo bolje na duge staze.
Samokritika je jedna od važnijih veština tokom rada na sebi, a i generalno u životu — jer nam omogućava da rastemo i menjamo se, a da pritom ostanemo na svojoj strani. 😊
Manja Šumadinac
MANJA ŠUMADINAC · SINTEZA
← Nazad na blog