BLOG

O krivici, sramu i osećaju (ne)vrednosti

Razlika između krivice i srama

Krivica i sram se često pominju kao toksične emocije — one koje nas truju iznutra, čine da se loše osećamo i posledično nam donose svakojake probleme. Istina je da i krivica i sram mogu biti toksični, ali je isto tako istina da ova dva nelagodna osećanja imaju svoju svrhu.

Za početak, da razjasnimo razliku: krivicu vezujemo za postupak — osećamo je kada uradimo nešto loše. Sram, s druge strane, osećamo zbog toga kakvi smo, i vezujemo ga za celu ličnost.

Kada su toksični

Sram i krivica postaju toksični jedino onda kada u njima zaglavimo i kada ne preduzimamo ništa da promenimo sebe i situaciju u kojoj se nalazimo. Ali ni to zapravo nema mnogo veze sa samim sramom i krivicom, jer ove dve emocije — kao uostalom i sve druge — nemaju za cilj da nas drže u mestu i stagnaciji, već da nas pokrenu na promenu. Drugim rečima, sram i krivica nisu problem; problem je osećaj nevrednosti koji leži ispod njih. Taj osećaj nevrednosti se često brka sa sramom, što je takođe pogrešno — ne radi se o istoj emociji, iako osećaj nevrednosti i sram gotovo uvek idu ruku pod ruku. Na terapiji treba raditi upravo na osećaju nevrednosti, a sram će se onda povući sam od sebe, ako mu tu zaista nije mesto. No, često mu jeste mesto tu — i tada nam sram pokušava da signalizira da ovakvi kakvi jesmo povređujemo druge, i da bi trebalo da preuzmemo malo više odgovornosti ili da se više posvetimo sebi kako bismo postali bolji ljudi.

Ali da ne dužim previše — što reče jedna pametna psihoterapeutkinja: „sram treba vratiti na velika vrata". Ne bih mogla više da se složim. U društvu u kom retko ko ima hrabrosti da preuzme odgovornost, da se izvini i ispravi grešku, više je nego poželjno da ova emocija i u psihoterapijskim krugovima dobije nazad svoju prvobitnu funkciju, i da prestanemo da se prema njoj odnosimo kao prema isključivo toksičnoj.

Dve česte zabune u praksi

Da bih dodatno pojasnila razliku između krivice i srama — često dobijam pitanje da li se osećaj krivice koji ne možemo da povežemo ni sa kakvim svojim postupkom smatra toksičnim. Odgovor je da se u toj varijanti verovatno radi o osećaju srama, a ne o osećaju krivice — ova dva osećanja se često brkaju, i to je jedno moguće objašnjenje.

Druga mogućnost, na koju često nailazim u praksi, jeste da osoba oseća krivicu koja zapravo nije njena — tako što je odgovornost za nečije tuđe stanje preuzela na sebe. U pitanju je klasično prebacivanje odgovornosti, odnosno prihvatanje tuđe odgovornosti kao svoje. U takvim situacijama radimo na jednoj od mojih omiljenih tema u terapiji: šta je čija odgovornost — za šta sam tačno ja odgovorna, a za šta je odgovorna druga osoba.

Ova problematika najčešće nastaje još u ranom detinjstvu kada smo na sebe potpuno nesvesno preuzeli odgovornost za to kako se oseća naša majka (ili neki drugi primarni staratelj). Naime, ako je majka često bila loše raspoložena, tužna, depresivna ili anksiozna, mi kao dete pomislimo da smo mi uzrok njenog neraspoloženja, pa radimo sve što je u našoj moći da majku oraspoložimo. To radimo jer nam je potrebno da je majka dobro kako bi imao ko da se stara o nama. No, nije na detetu da reguliše majčino stanje, već je na majci da se pobrine da bude dobro, bez da dete u tome ima ikakvu ulogu. Ako smo kao mali često osećali da majčino raspoloženje zavisi od nas, to se pretvara u obrazac koji nas prati kroz život, pa tako često i kao odrasli ljudi mislimo da smo odgovorni za tuđa emotivna stanja.

Zato na terapiji adresiramo i sadašnji odnos u kom utvrđujemo da li smo odgovorni mi ili druga osoba, ali istovremeno radimo na oslobađanju našeg Unutrašnjeg deteta od odgovornosti koja nije njegova. Kada se jednom razjasni ko je zaista odgovoran, osećaj krivice nestaje. I da — takav osećaj krivice jeste toksičan, jer nas guši i inhibira, a ne postoji ništa što možemo učiniti da bismo ga otklonili, osim da odgovornost vratimo tamo gde zaista pripada.

Manja Šumadinac