BLOG

Potrebe vs. očekivanja

Druga krajnost

Nikada se kao danas nije toliko govorilo o emocionalnim potrebama, nikada se za te potrebe nije tako zdušno zalagalo i borilo, a nešto mi se čini da nikada nije postojalo ni toliko frustracije, ljutnje i zameranja drugima zbog toga što nisu zadovoljili neke naše potrebe.

Koliko god da je dobro što su emocionalne potrebe postale važna tema, istovremeno se (prema mom mišljenju i iskustvu) otišlo u drugu krajnost, pa smo tako postali uvereni da treba da insistiramo da one budu zadovoljene, a ako to nisu, znači da su nas drugi izneverili, izdali, da im nismo dovoljno važni i eto nam odličnog povoda za konflikt (u kom su drugi krivi, a mi jadni i nevini).

Stavljajući toliko težište na potrebe, neprimetno smo podigli i očekivanja - i od sebe i od drugih. A visoka očekivanja su odlična podloga za frustraciju, konflikte i nerazumevanje.

Šta je potreba, a šta očekivanje

Emocionalna potreba je nešto što se dešava u nama. To je signal da nam nešto nedostaje - bliskost, pažnja, podrška, mir, priznanje, sigurnost. Potrebe su prirodne i legitimne, i važno je da ih poznajemo, jer nam govore nešto bitno o nama samima.

Očekivanje je nešto drugo. Očekivanje je ideja da neko drugi treba da zadovolji tu potrebu - i to često na tačno određen način, u tačno određeno vreme, i to po mogućstvu bez da mu kažemo šta nam treba. Potreba je moja; očekivanje prebacuje odgovornost za nju na drugu osobu.

Put od jednog do drugog je kratak i uglavnom ga ne primećujemo: „Znam šta mi treba" → „Imam pravo da to dobijem" → „Ti si dužan/dužna da mi to daš". I kada to ne dobijemo, ne osećamo samo tugu zbog nezadovoljene potrebe, već i ljutnju na osobu koja nas je, kako nam se čini, izneverila.

Drugi takođe imaju potrebe

Ono što u toj priči lako zaboravimo jeste da i osoba od koje nešto želimo ima svoje potrebe. I vrlo često se dešava da su one u sukobu sa našim.

Recimo, ja posle dugog dana imam potrebu za razgovorom i bliskošću, a moj partner ima potrebu da se malo povuče, bude u tišini i odmori. Obe potrebe su potpuno legitimne. Nijedna nije važnija od druge, i niko tu nije kriv. Ali ako je moja potreba postala očekivanje, ja ću njegovo povlačenje doživeti kao odbacivanje - i umesto da razgovaramo o tome kako da uskladimo naše potrebe, završićemo u svađi oko toga ko je koga povredio.

Drugi nisu dužni da zadovolje naše potrebe, a naročito ne na račun sopstvenih. Mogu to da urade iz ljubavi, iz želje da nam bude dobro, iz dobre volje - i to je blagoslov, ali ne i dužnost koju drugi imaju prema nama.

Ne mogu i ne treba sve potrebe da budu zadovoljene

Ovo verovatno zvuči surovo, ali mislim da je jedna od važnijih istina odraslog života: nikada nam neće biti zadovoljene sve potrebe. Ne mogu - i, što je možda iznenađujuće, ne treba.

Ni u detinjstvu, čak i uz najbolje roditelje, nisu bile zadovoljene sve naše potrebe. I upravo kroz podnošljive frustracije - one koje nismo morali sami da nosimo i koje nas nisu preplavile - dete uči da može da preživi to što nešto nije dobilo, da je i dalje voljeno, i da nije kraj sveta zato što nije bilo po njegovom. Tako se gradi kapacitet za frustraciju, a on je jedan od temelja emocionalne zrelosti.

Kada kao odrasli verujemo da sve naše potrebe moraju biti zadovoljene, zapravo iz nas govori dete - Povređeno dete, koje je i dalje gladno onoga što mu je nedostajalo, ili Adaptirano dete, koje zahteva i okrivljuje jer je ubeđeno da na to ima pravo.

Ostati sa frustracijom, a ne odustati od odnosa

Odrasli deo nas ume nešto što dečji delovi ne umeju: da ostane sa frustracijom zbog nezadovoljene potrebe, a da ne odustane od osobe prema kojoj je tu potrebu imao, niti od odnosa sa njom.

To zvuči otprilike ovako: „Nije mi prijalo što nisi imao vremena za mene. Tužna sam zbog toga. I dalje te volim i dalje mi je stalo do nas." Frustracija je tu, ali ne postaje presuda o drugoj osobi, niti o odnosu.

Važno je napraviti jednu razliku: ostati sa frustracijom ne znači trpeti sve. Jedno je kada nam povremeno neka potreba ostane nezadovoljena - to je deo svakog odnosa. Nešto sasvim drugo je odnos u kom su naše potrebe sistematski ignorisane ili omalovažavane. Tada je pitanje granica, a ne kapaciteta za frustraciju.

Šta onda da radimo sa svojim potrebama?

Da ih poznajemo, priznamo i brinemo o njima - to i dalje stoji. Ali briga o sopstvenim potrebama ne znači prebacivanje te brige na druge. To znači, na primer:

• da svoju potrebu izrazimo kao molbu, a ne kao zahtev - i da smo spremni da čujemo „ne"
• da se zapitamo kako bismo mogli da uskladimo svoje i tuđe potrebe, umesto ko će da „pobedi"
• da potražimo i druge izvore - prijatelje, porodicu, sebe same - umesto da sve očekujemo od jedne osobe
• da onaj deo potrebe koji potiče iz detinjstva zbrinemo sami, iz svog Odraslog dela, umesto da to tražimo od partnera
• da ponekad jednostavno ostanemo sa nezadovoljenom potrebom, osetimo je, i pustimo je da prođe

Umesto zaključka

Sledeći put kada osetiš ljutnju ili razočaranje jer ti neko „nije dao ono što ti treba", zastani i zapitaj se: da li je ovo potreba ili očekivanje? Ako je potreba - u redu je, tvoja je i zaslužuje pažnju. Ako je postala očekivanje, vredi da se zapitaš ko je zapravo odgovoran da tu potrebu namiri.

Jer kada potrebe prestanemo da pretvaramo u dužnost koju drugi imaju prema nama, otvara se prostor za nešto mnogo lepše: da ono što dobijemo doživimo kao dar, a ono što ne dobijemo - kao deo života sa drugim ljudima, koji su, baš kao i mi, ponekad u stanju da daju, a ponekad ne.

Manja Šumadinac