BLOG

Priznati ono što jeste

Priznati i dobro, ne samo teško

Rečenica iz naslova je ujedno i naslov knjige Berta Helingera, kreatora sistema Poredak ljubavi, iliti porodične konstelacije. Kad se u terapijskim krugovima kaže „priznati ono što jeste", uglavnom se misli na one stvari koje držimo van svoje svesti jer nam izazivaju nelagodna osećanja, a da bismo neki problem rešili, potrebno je da se suočimo sa istinom onakvom kakva ona jeste, ma kako neprijatna bila.

Međutim, u mom iskustvu (što sopstvenom, što u radu sa klijentima) taj deo uopšte nije sporan, jer se zapravo podrazumeva da ćemo se na terapiji susretati i sa bolnim i teškim emocijama. Ono čemu, po mom mišljenju, nepravedno ne posvećujemo dovoljno pažnje, jeste upravo priznavanje onoga što jeste, ali što je dobro u našim životima. Naime, rad na sebi ne podrazumeva samo da kopamo duboko i čeprkamo po svojim ranama, već je bar jednako toliko, ako ne i važnije, da posvetimo pažnju dobrim stvarima koje trenutno imamo u svojim životima, ili koje smo nekada imali.

Dva ekstrema u koja upadamo

Skloni smo da pozitivne događaje i osećanja uzimamo zdravo za gotovo, da olako prelazimo preko njih i da im ne posvećujemo nikakvu pažnju, kao da se oni nekako podrazumevaju. Ljudska priroda je jednostavno takva. Uglavnom se zaglavimo u jednom od dva ekstrema — ili idemo u krajnost da sve što je loše ili nepovoljno potiskujemo i ignorišemo iz straha od sopstvenih neprijatnih emocija i problema koje bi one mogle da prouzrokuju, ili odemo u drugu krajnost, da neprestano kopamo po sebi i dopuštamo da budemo uvučeni u vrtlog traume iz koje onda teško pronalazimo izlaz, baš kao u začaranom krugu.

A izlaz postoji, i on se nalazi u sadašnjem trenutku, i zavisi od toga na šta ćemo usmeriti svoju pažnju. Ako se stalno bavimo „lošostima", bilo iz sadašnjosti, bilo iz prošlosti, loše će nam i biti. Međutim, ako ne ignorišući ono što nije optimalno funkcionisalo i što je ostavilo rane u našem biću, istovremeno bar jednaku pažnju posvetimo dobrim stvarima koje imamo i osećamo, stvari će polako početi da se menjaju na bolje.

Ima jedna divna i naučno potkovana misao Danijela Sigela, kreatora relativno novog naučnog pravca — interpersonalne neurobiologije — koja kaže: „where attention goes, neural firing flows, and neural connection grows" (gde ide pažnja, teče neuronsko pražnjenje, i tu raste neuronska povezanost). I upravo to potvrđuje i terapeutska praksa — kada veću pažnju posvetimo pozitivnim stvarima (opet ponavljam, nikako ne ignorišući ni one koje su loše), podići ćemo svoju energiju, stvoriće se nove neuronske veze u našem mozgu koje nam pomažu da se što češće osećamo dobro, a ujedno nam daju kapacitet da se suočimo i nosimo sa svim onim stvarima koje u našim životima nisu dovoljno dobre, kao i snagu da ih postepeno i sa strpljenjem rešavamo i menjamo.

Praktična vežba: usmeravanje pažnje

I zato, kada nam je teško, probajmo da se setimo gde nam je u životu dobro, ili da prizovemo u sećanje nešto lepo iz detinjstva, neki odnos koji je za nas bio lekovit i ispunjavajuć. Možemo i jednostavno da se fokusiramo na nešto što nam je lepo i što je možda baš tu, pred našim očima, ili da prizovemo u sećanje neko mesto na kom smo se osećali opušteno i zadovoljno.

I onda obratimo pažnju na to kako osećamo u telu dok zamišljamo i prizivamo te lepe slike... Kakve senzacije imamo u telu i gde se one nalaze? Kako bismo opisali te senzacije kada bi trebalo slikovito da ih predstavimo? I onda možemo da dišemo u to mesto, kao da vazduh koji udišemo direktno uplovljava baš na to mesto gde nam je prijatno. Dozvolimo da se sa svakim novim udisajem prijatan osećaj proširi u našem telu.

I što češće ovo praktikujemo, utoliko pre ćemo i zaceliti stare rane i traume i bićemo dobro.

Manja Šumadinac