BLOG
Biti prisutan u telu je nešto što podrazumevamo, no ipak mnogi od nas nisu svesni nepovezanosti sa telom i sa osećajima u njemu, a samim tim i nepovezanosti sa sadašnjim trenutkom. Kada nismo u telu, imamo dve reakcije — blokiranost, kada malo ili ništa ne osećamo, i preplavljenost, kada su emocije toliko jake da ne možemo da se povežemo sa sadašnjim trenutkom i da budemo funkcionalni. Ako se prepoznajete u navedenom, ono što mnogo može da pomogne je utelovljavanje — proces ovladavanja svojim telom, osvešćivanje svih svojih telesnih osećaja i povezivanje sa telesnom mudrošću i snagom Zemlje.
Proces isceljenja je često dugotrajan, neretko i bolan, naročito ukoliko smo skloni da stalno „kopamo" po sebi i po svojim ranama. Iako je važno da znamo zašto smo danas takvi kakvi jesmo i koji su uzroci naše današnje nefunkcionalnosti i problema koje imamo u životu, stalno vraćanje, analiziranje i podsećanje na stvari koje su nam se nekada desile može da bude retraumatizirajuće i zapravo kontraproduktivno. Baš zato noviji terapeutski pravci, u koje spada telesno orijentisana psihoterapija i metoda kao što je Somatic Experiencing, sve više zagovaraju isceljivanje telesnim oslobađanjem tenzija koje su nastale prilikom traumatskog iskustva, i ovladavanjem svojim telom. Od duhovnog učitelja Ekarta Tola, preko Pitera A. Levina, tvorca Somatic Experiencing-a, do neuronaučnika Danijela Sigela, svi se slažu da je jedna od važnijih stvari biti prisutan u svom telu, što automatski znači biti prisutan u sadašnjem trenutku. Šta zapravo znači biti prisutan u svom telu, i šta se misli pod terminom utelovljavanje?
Biti prisutan u svom telu znači osećati sve delove svog tela i osećati kako celim telom protiče zdrava životna energija. Dok se ne fokusiramo na osećanja u svom telu, često nismo ni svesni u kojoj meri smo blokirani, energetski slabiji ili pak prepunjeni. Tek kada se fokusiramo na osećaje u telu, recimo uz pomoć tehnika kao što je Majndfulnes ili uz pomoć rada na telu, možemo da postanemo svesni suptilnih osećaja koje imamo u telu, koje onda možemo da imenujemo, osvestimo i transformišemo.
Nepovezanost sa telom i unutrašnjim osećajima se javlja kao posledica fizičkih ili emotivnih trauma koje smo doživeli. Postoje dve vrste traumatskih iskustava, a to su šok trauma — događaj koji smo doživeli kao jako stresan (recimo saobraćajna nesreća, ujed psa, invazivna medicinska intervencija) — i razvojna trauma, do koje dolazi usled dugotrajnog zlostavljanja ili „samo" zanemarivanja od strane roditelja. U oba slučaja osećaji koji se u nama podižu mogu da budu toliko snažni da naš sistem nije u stanju da ih preživi, te se nešto u nama ugasi, prekine, i izgubimo kontakt sa neproradljivom emocijom, a samim tim i sa telom ili nekim delom tela.
Objasniću to kroz primer. Recimo da se, kada smo bili mali, više puta ponovilo da se roditelj ljuti na nas zbog nečega što smo uradili, i da je prirodna reakcija koja se u nama javi takođe ljutnja. Ukoliko tu ljutnju ispoljimo, a roditelj se onda još više razbesni na nas, pa nas recimo i udari, mi dobijamo poruku da ne smemo da se ljutimo i da je naša ljutnja za nas štetna. Svesno ili nesvesno donosimo odluku da se odvojimo od svoje ljutnje jer se pokazala kao kontraproduktivna, ali time ujedno odustajemo i od svoje snage. Zbog tog iskustva, nadalje u životu osećamo dezintegrisanost od svoje snage, što u telesnom smislu podrazumeva slabost u nogama i karlici, u kojima bi trebalo da osećamo snagu, postojanost, sigurnost.
Uzmimo i drugi primer — da smo kao mali često bili u strahu od roditelja, i da je taj osećaj bio toliko jak i preplavljujuć da smo u jednom trenutku razvili odbrambeni mehanizam tako što smo se odvojili od preplavljujućeg straha, tj. tako što smo utihnuli i praktično se umrtvili. U tom trenutku je to možda bilo spasonosno za nas, ali dugotrajno gledano je štetno, jer smo odustali od svoje životne energije. Kasnije u životu može da se desi da nas neki stresan događaj okine i da se odjedanput javi preplavljujući osećaj straha. Tada možemo da se osećamo dezorijentisano, zaglupljeno, prestravljeno, da doživljavamo panične napade — i to takođe znači da nismo dovoljno prisutni u svom telu, ovog puta zbog toga što nama vladaju prejaka osećanja koja su nas preplavila, umesto da u sebi osećamo prisutnost, staloženost, mir i snagu da vladamo sobom i situacijom.
Utelovljavanje je proces osvešćivanja, priznavanja i prihvatanja svih svojih emocija (a emocije osećamo u telu) i telesnih senzacija, uz istovremeno puštanje životne energije da uplovi u nas i pomogne nam da ovladamo svojim telom, što automatski znači ovladavanje i svojim emotivnim, mentalnim i duhovnim stanjem.
Kada smo potpuno prisutni u svom telu, tada osećamo tok energije koji neometano struji celim našim bićem. Da bismo osetili takav protok energije, potrebno je da prethodno osvestimo da li negde u telu osećamo tenziju, grč, stisnutost, kontrakciju, trnce, treperenje, hladnoću, težinu, ili opuštenost, toplinu, mekoću, osećaj kao da se širimo... Međutim, utelovljavanje nije samo telesni osećaj, iako je ukorenjen u telu. To je zapravo svesnost o sebi, svom emotivnom i telesnom stanju. Još bitnije (mada zvuči paradoksalno) — to je svesnost o tome da smo jedno sa celim Univerzumom, da smo deo nečega većeg od sebe, i da smo povezani sa svime što nas okružuje.
Puno je načina i tehnika koje mogu da nam pomognu da se utelovimo. U početku najviše može da pomogne rad sa terapeutom, uz čije prisustvo je lakše osloboditi se postojeće traume kroz propuštanje do tad neproradljivih emocija. U telesno orijentisanoj psihoterapiji propuštanje emocije podrazumeva postepeno oslobađanje telesnih senzacija i tenzija koje često nosimo u sebi ceo život. Paralelno sa pražnjenjem naboja koji je nastao kao posledica traumatskog iskustva, radimo i na punjenju životnom energijom i na utelovljavanju. Osnovna tehnika koja može da nam pomogne da se utelovimo je Uzemljavanje. Preporuka je da se ova vežba radi svakodnevno, minimum 5 minuta, a poželjno je i duže. Uz redovno Uzemljavanje, osvešćivanje osećaja u telu i okupiranje svog unutrašnjeg telesnog prostora, steći ćemo osećaj postojanosti, kao da nas ima više i kao da smo nekako veći iznutra i ispunjeni. Uz to se javlja i osećaj postojane i nepokolebljive snage prožete blagošću i smirenošću, pa tako svoju snagu možemo da koristimo na konstruktivan i produktivan način.
Stanite bosih nogu, blago svijte kolena (obično kažemo da ih „otključamo") i fokusirajte pažnju na svoje telo i osećaje u njemu. Posvetite par trenutaka udisanju i izdisanju uz fokus na dah, a zatim svoju pažnju usmerite na stopala i osvestite kako je u njima. Osetite kako vaša stopala dodiruju podlogu na kojoj stojite, osetite teksturu poda pod sobom, osetite da li je u stopalima toplo ili hladno, da li su opuštena ili stisnuta. Postanite svesni da vaša stopala podržavaju celo vaše telo i nose vas kroz život.
Kada ste na ovaj način spustili svest u stopala, otvorenih očiju zamislite da iz njih puštate korenje duboko, duboko u središte zemlje. Zamislite krupno i sitno korenje kako se grana svuda pod vama i kako vas drži čvrsto uzemljene. Zatim postanite svesni energije Zemlje — zamislite je kao energiju narandžasto-crvenkaste boje koja prožima celu Zemlju. Dopustite da ta energija uđe u vaše korenje, i uz svaki nov udah zamislite kako energija Zemlje — snažna i postojana — uplivava u vaše telo, u vaš energetski sistem, i čini vas snažnijim. Vidite kako narandžasto-crvenkasta energija ispunjava vaša stopala, listove, bedra, karlicu, predeo stomaka, grudi, ramena, ruke, vrat, glavu. Kada osetite tu energiju u telu, može da se desi da vam se ruke „same od sebe" podignu malo u vis i da tako stoje do kraja vežbe. Upijte u sebe ovu energiju, dopustite da ispuni svaku vašu ćeliju i sve čakre, i postavite nameru da vam ta energija bude na raspolaganju kad god vam je potrebna, a naročito u kriznim situacijama kada je potrebno da budete prisebni i prisutni.
Radite ovu vežbu svakodnevno, bosi i sa blago savijenim kolenima. Ako imate priliku, radite ovu vežbu u prirodi, stojeći na zemlji, najbolje u blizini nekog drveta. I uživajte u blagodeti svesnog bivanja u telu!
Kada previše razmišljamo, brinemo, analiziramo, ako smo odsutni mislima i odvojeni od onoga što se u datom trenutku događa oko nas, takođe nismo u svom telu. Tada smo u svojoj glavi, sva energija je podignuta u gornje delove, a donji delovi tela nemaju dovoljno energije. Tada nismo ni u sadašnjem trenutku, već u prošlosti ili budućnosti. Kao da nismo centrirani u sebi, kao da je naša energija van nas, umesto da je u nama. I kada tako funkcionišemo, sve nam je u životu makar malo teže nego što je to slučaj kada smo potpuno prisutni u sebi, u sadašnjem trenutku.
Manja Šumadinac
Tekst objavljen u magazinu Sensa, u septembru 2018.
MANJA ŠUMADINAC · SINTEZA
← Nazad na blog